Zidovi koji otvaraju svet

Tekst Marka Ćurčića

Prva stvar koju vidite kada stignete na čačansku autobusku stanicu su murali oslikani na obližnjim silosima. Nekada deo velikog poljoprivrednog kolektiva „Žitopromet“, silosi su bili pravi spomenik posleratnog neimarstva koje je pratila legenda da su sa milimetarskom preciznošću izliveni od betona pod budnim okom iskusnog, ali neškolovanog građevinca. Naporom grupe mladih Čačana otrgnuti su od post-tranzicionog propadanja da bi postali spomenik apstraktne umetnosti. Tri silosa su odlično poslužila za temporalni triptih u kome tri različita autora –iz Čačka, Beograda i Nemačke– predstavljaju vremenski koloplet prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Iako je svaki od autora osobenog stila, tri murala kroz poigravanje koloritom i razlaganjem geometrijskih oblika čine skladnu celinu. U početku sam se pitao kako je pomalo konzervativan Čačak prihvatio ovo monumentalno delo apstraktne umetnosti, dok nisam primetio da je prvi mural u trilogiji zaista dekonstruisan čačanski krajolik. Razgrađivanje etno motiva i pastoralnih elemenata iz kojih se probija jedan od simbola Čačka– šljiva. Kada se nakon par godina odsustva vratite u rodni grad primetite svaku promenu, dok je onima koji su ostali u gradu sve to deo ravnodušne svakodnevice. Lako je opaziti sva odstupanja koja se ne podudaraju sa gradom koji ste sanjali godinama. Zato se prijatelj koji me je dočekao na autobuskoj stanici iznenadio što sam se toliko zagledao u silose odmah po izlasku iz autobusa. Zapitao sam se da li oni u Čačku nakon svega „od drveta ne vide šumu“, jer se koncentrišu na pojedine murale koji im se dopadaju, a da ne opažaju sveukupnu promenu koju je ovaj muralistički pokret prethodnih deset godina u organizaciji Dana urbane kulture (DUK) doneo. Ispostavilo se da sam delimično u pravu, jer kako mi je prijatelj rekao, navikli su se pa više ne primećuju iscrtane i ukrašene fasade toliko koliko primećuju one stare i oronule bez murala. Zaista, narednih dana sam primetio čudesnu funkciju onoga što teoretičari street arta nazivaju pacifikacijom javnog prostora, tj. prikrivanja grafita koji predstavljaju izlive žuči i besa anonimnih autora. Takvih grafita je sve manje, a zanimljivo je da se anonimni mrzitelji nisu vratili na mesto zločina kako bi opet šarali zidove koji su ovog puta prekriveni muralima. Kao u nekoj čudnoj igri Aske i Vuka, ostali su opčinjeni odbijajući da uništavaju ukrašene zidove. Već na autobuskoj stanici sam zamolio prijatelja da mi pokaže ostale murale. „Sad ih već ima preko 130“ odgovorio je. „Ne znam da li ću uspeti sve da pronađem, ali možemo da krenemo sa onim koji su iscrtani prethodne godine dok nisi bio u Čačku, pa dokle stignemo“. Prethodna godina je bila jubilarna desetogodišnjica DUK-a, zbog čega su se organizatori potrudili da okupe čitavu plejadu domaćih i stranih umetnika. Svaki od njih je nosio zanimljiv amalgam ličnog stila i okruženja u kome je odrastao. Ne treba dugo pešačiti od autobuske stanice dok se ne naiđe na prvi mural, bez obzira na koju stranu krenete. Već u samom centru grada došli smo do stambene kuće oslikane motivima čipke, čime je autorka iz Poljske želela da ukaže na umetničku vrednost rukotvorina iz prošlosti. Ili one kuće oslikane geometrijskim oblicima koje je autor doneo iz pretkolumbovske kulture Latinske Amerike, ali koji neodoljivo podsećaju na ćilime koji su se vekovima tkali na jugu Srbije. Igrom oblika i različitih nijansi zelene boje, mural na fasadi zgrade prekoputa gradskog parka postaje njegovo ogledalo, svojevrsan produžetak parka na urbano sivilo. Čini mi se da je većina onih radova koji se poigravaju sa koloritom i geometrijskom apstrakcijom, koji čine skladnu celinu –kako sa okolinom, tako i unutar samog dela– čime se razbijaju predrasude onih malobrojnih kritičara da je street art nešto haotično i stihijsko. Međutim, tu se mogu naći i figuralna dela različitih žanrova, od hiperrealizma do pop art-a. Dela koja na zidovima oslikavaju izmaštane i postojeće svetove, prvi stvarniji od drugih. Umetnik iz Španije kao čest motiv koristi brojčanik sata i ptice. Kao da želi da ukaže na ono staro upozorenje smrtnicima memento mori, ali ujedno i da uteši pozivom da život proživimo što bolje možemo, trudeći se da budemo slobodni kao ptica u letu. Nedaleko odatle nalazi se portret mlade devojke okružene nepreglednim jezerom i vitkim stablima breze, zbog čega se posmatrač oseća kao da stoji pred slikom Ivana Bilibina poznatog po spoju ruskog folklora i art nouveau-a. Prodirući dalje na istok tu je mural japanskog autora koji u prikaze životinja inkorporira oblike koji se mogu naći u japanskom umeću obrade drveta zvanom kumiko. Ali pred jednim muralom sam zastao duže nego inače. „Ti i tvoje proklete mačke“ dobacio je prijatelj šaljivo „znao sam da će ti se ovaj rad najviše svideti“. Da, ja i moje proklete mačke. Opsesija koja očigledno ne poznaje granice čim je osnovna tema peruanskog umetnika Nema i njegovog murala naslovljenog „Mačak de Čačak“. Opsesija koja se prelila na stranice magijskog realizma, pravca na koji se ovaj mural očigledno ugleda. One potrebe da se obične stvari prikažu na neobičan način, kako je to opisao čačanski slikar Bogić Risimović. Mačka prikazana kao stvarno živo biće, jaguar koji je toliko doprineo južnoameričkoj estetici i mačka kao folklorno i mistično biće, veza sa onostranim i vodič kroz liminalne prostore. Jednom polovinom ukotvljena u svakodnevnom peruanskom životu, drugom u kosmički misticizam šamana na ajavasci, dobijenoj iz smaragdne prašume u čijim je bojama oslikana polovina murala. Jednim okom uperenim u posmatrača murala, a drugim okom u onostrano, zbog čega „Mačak de Čačak“, iako raspolućen vizuelno, čini fenomenološku i opažajnu celinu. Međutim, kombinacija zelene boje magijskog sveta i svakodnevne sivkaste boje leoparda dodatno je utvrdila jednu misao koju sam imao još od prvog murala. Sećanje na odlazak iz grada i obilazak zapuštenih seoskih spomenika. Kasnije se i moj vodič kroz čačanske murale prisetio kako smo pre mnogo godina u podnožju planine Rudnik naišli na skupinu krajputaša. Neki su bili obnovljeni, dok je većina izgledala kao kovitlac sivog kamena i zelene mahovine, uspravni tog dana kao što su stajali uspravno vekovima pre toga. Jer pomeriti krajputaša nosi veliku kletvu koje se i danas mnogi plaše, a koja nam je najverovatnije stigla sa klesarima iz Hercegovine koji su je preuzeli sa starinskih bogumilskih stećaka, na kojima je obično bila uklesana ovakva molba i upozorenje: ... И мољу вас, не наступајте на ме. Ја сам бил како ви јесте, ви ћете бити како јесам ја ... Kamen koji se smeje, kamen koji preteći gleda, kamen koji razbija zaborav, kamen koji poziva putnika namernika da zastane, kako je pisao Branko V. Radičević. Ali nikako kamen koji plače, nikako morbidan kult smrti već slava života. Univerzalizam ljudskog postojanja, od španskog murala do rudničkih i kablarskih krajputaša– ljudi su smrtni, zato treba koristiti dato vreme na ovom svetu. Vojnici poginuli u boju pozivaju zemljake da uživaju u slobodi koju su izvojevali, oni preminuli u miru žele da se pamti kako su veselo živeli. Čovečija duša slobodna kao ptica, zbog čega je (uz hrišćansku simboliku) čest motiv na krajputašima golub koji zoblje sočno grožđe. Kamena jata golubica pod Rudnikom koja kao da su sprema da prahnu nebeskom plavetnilu. Nikada nisu bili ukrašeni crnom bojom, već samo jarkim bojama i bogatom ornamentikom, kamen je šaran cvetovima i geometrijskim oblicima. Takve, skoro prolećne motive, nametali su mladost i nevinost većine onih kojima su bili posvećeni. Poznati kablarski Čikirizovi krajputaši, sa kompleksnim detaljima na anteriji ili ostalim delovima nošnje uklesanog lika, koji se slabo razlikuju od južnoameričkih i srednjeameričkih geometrijskih poigravanja viđenih par desetina kilometara dalje na muralima u centru Čačka. Radojko Nikolić je, sa punim pravom, za krajputaše rekao da su „seljakova duša na kamenu“. Tako posmatrano mural je duša gradskog čoveka na zidu, ono oslikavanje unutrašnjih i spoljnih svetova stvaraoca i posmatrača. U prilici da uporedim dva, shvatio sam da univerzalnost ljudske sreće, patnje, strepnje i potrebe da se kroz delo razgovara sa budućim, obesmišljava one sulude dihotomije Selo-Grad, Srbija-Svet, Oni- Mi. Uostalom, nisu li silosi od kojih sam krenuo tri velika spomenika kraj puta koji vodi u Čačak?