Sisitije, terase i jedan ulepšani kraj

Sisitije, terase i jedan ulepšani kraj

Nije tajna da je zajedničko obedovanje utkano u čovečanstvo kao jedan važan ritual, i da trpeza predstavlja više od mesta na kome se samo jede. Još je Platon postavio sisitije, odnosno rituale zajedničkog obedovanja, kao bitan deo svakodnevnice, a DUK festival je svoje mesto za sisitije vrlo rano pronašao u gostionici Mladost koja je kroz 11 godina festivala ugostila umetnike iz celog sveta i predstavila čuveno balkansko gostoprimstvo u najboljem svetlu.

Opšte je poznato i da se kod nas bitni poslovi sklapaju u kafani, tako da ne čudi što je gostionica Mladost zajedno sa Republic kafeićem ove godine pokrovitelj jednog dugačkog murala, koji se nalazi prekoputa ovih lokala. Tu se sada nalazimo na intersekciji dve strane, a obe imaju problem - stanari zgrade koji su odustali od krečenja svojih terasa, jer iznova bivaju iscrtane slojevima grafita, i vlasnici i gosti lokala koji svakodnevno gledaju u te iscrtane terase, želeći da vide nešto drugo. Problem je tu, a srećom i rešenje, koje kroz prizmu DUK festivala biva jedino logično - oslikati mural. I oslikati ga tako, da obe ove strane dobiju još nešto od njega, kroz simbolizam pirtoskog ćilima.

Pre nego što nastavimo o ovom simbolizmu, da vam malo prepričamo kako je izgledao ceo proces oslikavanja onoga što smo tada zvali “terase”. Nakon kucanja na svaka vrata i izlaganja ideje vlasnicima stanova da im se terase oslikaju, dočekao nas je izraz istovremenog olakšanja i entuzijazma na licima. Ujedno je i pratila priča svakog od njih kako su sami probali da reše problem, kako su odustali od krečenja, kao i jedno vrlo kreativno rešenje komšije koji je sam naslikao oblik nalik grafiterskom tagu zelenom i belom bojom, kako bi se postarao da platno ne bude prazno i da crtači pomisle da je tu već neko stigao pre njih. Pozicija između kafane i kafića, koji potpomažu izradu murala, velikog broja komšija koji se raduju vašem prisustvu, prodavnice sa leve i najčuvenije prodavnice voća i povrća u gradu sa desne strane, izuzetno je povoljna za oslikavanje murala. Najblaže je reći nije falilo hrane i sokova, a zahvalnice su pljuštale na sve strane, kao i jedan razgovor koji smo do kraja oslikvanja u potpunosti uvežbali.

“Baš je divno što to slikate, ali oni će to vrlo brzo da precrtaju” rečenica je koja se čula kroz zvuke vrlo prometne Nemanjine ulice više puta nego što smo uspeli da prebrojimo (a probali smo da lupamo recke), dok su se odgovorili kretali od kratkih “neće, neće”, do dužih objašnjenja za one koji su zastali da saslušaju da je ovo već duga tradicija i da imamo dokaze u vidu 130 murala da će sve ostati netaknuto. Skeptični izrazi su, kako to biva, kroz nekoliko dana pretvoreni u optimistične, kada je primećeno da su radovi uspešno preživeli nekoliko čačanskih noći i dana. U momentu kada smo se približili kraju, već je bilo jasno da svi mogu da odahnu i da se zajednički trud zaista isplatio.

A sad, postoji još jedna stvar koju smo dovikivali kroz brujanje ove vrlo prometne ulice prolaznicima koji pitaju, a to je značenje samog murala. Setite se sisitija sa početka ove priče, kafana i trpeze, i kako je to doprinelo izradi murala, pa vas činjenica da je izduženi motiv na ovim terasama Sovra sa pirotskog ćilima, neće iznenaditi. Sovra je, inače, simbol zajedničkog obedovanja, trpeze, podstiče veštinu razgovora, mudrost i privlači mir i slogu. Šta bolje da poželeti lokalima da jedne strane, a komšijama sa druge? Jednima da održe tradiciju, a drugima da privuku slogu i nove dogovore, sa čime je komšinica Vera već započela kada su se povlačili poslednji potezi četkicom na njenoj terasi, a nastavlja i dalje da uverava komšije da zajedno mogu da urede prostor za sebe.

I za kraj, evo šta Sofija, konobarica u Republic kafiću kaže o danima oslikavanja: “Iskreno, baš mi je lepo sada kada pogledam preko puta kafića i umesto onih ružnih grafita, psovki i škrabotina vidim nešto konkretno, nešto što ima smisao i predstavlja umetnost. Pirotski ćilim je uneo neku posebnu toplinu u taj prostor i potpuno promenio njegov izgled. Bilo nam je baš zanimljivo da ih gledamo dok su crtali, da pratimo kako sve nastaje i kako se zid postepeno pretvara u nešto lepo. Često su nam dolazili na kafu, pa smo se vremenom i družili, tako da nam je sve to bilo još draže. Lepo je kada ljudi svojim trudom i kreativnošću ostave nešto što će ulepšati svakodnevicu svima nama koji tu prolazimo. Sada mi je zaista milina da pogledam kroz prozor i vidim nešto lepo”.