Tiha voda breg roni

Kako je tiha voda zaronila breg u Čačku

Kako je tiha voda zaronila breg u Čačku

Da ste pre 2015. godine pitali Čačane da li žele da im naslikate nešto na kući ili zgradi, dočekali bi vas krajnje sumnjičavi pogledi, pitanja čiji ste vi i pre svega pitanje “Zašto bismo uopšte želeli tako nešto, kada već ne uspevamo da se izborimo sa natpisima koji iznova i iznova sviću?”. Danas, ipak, ne morate ni da postavite to pitanje, jer će verovatno sami prići i zamoliti da njihova zgrada bude sledeća.

Kako je do toga došlo? Vidite, Čačani su uvek bili poznati kao buntovan narod, malo zatvoren, a u malom gradu je uvek bitno ko ste i zašto nešto radite, kakav je to rezultat, ni na kafu se ne seda u kafić čijeg gazdu ne znate. Zaista, ona čuvena izreka “Tiha voda breg roni” za građane ovoga grada predstavlja glavni svetonazor. Tako da kada se pojavila grupa mladih ljudi koji žele da izgrade sebi skejt-park, naprave festival koji će slaviti urbanu kulturu i naprave grafifti jam na jednoj školi, par obrva u gradu je bilo podignuto, i par zbunjenih pogleda upućeno. Sreća te je njihov odgovor na pitanje ko ste i čiji ste bio tako iskren i dobronameran, da je sumnja brzo nestala i pojavila se prva prilika da se dokažu. I tako, održan je prvi DUK festival i izgrađen prvi skejt park u zapadnoj Srbiji. Mladi su bili euforični i slavili ovaj dan kao ono što jeste - pobeda jednog mladalačkog pokreta. Ali, setite se šta smo rekli - tiha voda breg roni, tu se muke junaka naše priče ne završavaju.

Zapravo, tek počinju. Sada kada su sebi dokazali da nešto mogu, napravili svoju zajednicu i puni elana krenuli u pohod na zidove Čačka, bilo je potrebno sporazumeti se sa čitavim stanovima punim ljudi koji pripadaju drugim generacijama. A opšte je poznato da je generacijski jaz jedan od najtežih jazova za preskočiti. Ali ne brinite, kako to biva u svim bajkama, ovde naši junaci nailaze na neočekivane saveznike - bake, najveće entuzijaste intervencija u javnom prostoru.

Kako su bake pomogle da se izgradi most između generacija

Naravno, ni ovo nije bilo lako, ali se momenat prepoznavanja vrlo brzo desio. Vidite, baš te bake su nekada harale komšilukom, sadile cveće, sređivale klupe, brinule o tome da svako ima gde da provede vreme, i da se podruži sa komšijama. I nismo baš sigurni kako su one videle vrednost u muralima i DUK festivalu, ali postoji pretpostavka da su se bake jedne zgrade hvalile bakama druge zgrade kako je njima sada lepo sređeno, kako ta neka deca crtaju i ostave sve čisto za sobom i još na to podstaknu mlađe komšije da i oni krenu da brinu o tom prostoru.

Poznato je da se 2021. godine, odmah nakon korone, pokrenuo mali rat između baka tri zgrade u čačanskom naselju Kolonija. Naime, tri zgrade jedna do druge su bile slikane istovremeno, što je dovelo do takmičenja - koji je mural najlepši i ko će bolje ugostiti umetnike koji slikaju. Sokovi, kafe, slatkiši i razni specijaliteti iznošeni su svakodnevno i davani na dar umetnicima, a možete biti sigurni da se ti dani i danas prepričavaju u komšiluku. Ipak je to bio prvi momenat nakon kraja izolacije i svi su bili željni zajednice i ljudskog kontakta.

Već naredne godine jedna od tih baka je ponovo ugostila grupu švajcarskih umetnika koji su slikali prekoputa njene zgrade, pa je par suza bilo pušteno pri njihovom rastanku. Dok su Endo i Lumi crtali mural, baka Milja je spremno čekala da začuje svoje ime i izbaci kroz prozor kafu, vodu ili sok, dok je prekoputa baka Ljilja lupala štapom o dizalicu Džorže Hil na trećem spratu, da bi joj dodala trešnje i kafu.

Čiča Miča i nastavlja se priča

Ukoliko bilo gde u Čačku donesete sprej ili četkice i krenete da ih nanosite na zid, pojaviće se nekoliko glava na prozorima i isprva tiho odobravanje, a zatim direktna akcija u vidu posluženja od strane stare garde. A gde su bake, tu su i mlađe komšije, i one sredovečne, jer ako ste već dobili poštovanje onih koji su tako dugo brinuli o prostoru, a više ne mogu, postajete prepoznati kao neko ko preuzima tu štafetu. I zaista, nakon završetka slikanja, za štafeta se uvek uspešno preda nazad u ruke stanovnika zgrade, koji je ponosno nose i preuzimaju na sebe da dalje unose život u prostor oko zgrade.

I to je priča o tome kako je Čačak od jednog grada sa nekoliko grafita u sebi postao grad sa preko 130 murala. Iza ove galerije na otvorenom stoji DUK festival zajedno sa svim stanovnicima zgrada, sa svima koji su videli vrednost u održavanju javnog prostora. Možda zvuči malo robustno, ali nije, ovo je topla ljudska bajka i dokaz da, kako smo rekli već na početku, tiha voda breg roni. I možda je bilo potrebno više od deset godina festivala da se izgrade temelji na kome stoji, ali su ti temelji čvrsti i jasan dokaz da je generacijski jaz premostiv, i da nam je možda sredstvo drugačije, ali cilj ostaje isti - očuvati javni i zajednički prostor.